Vaš internet pretraživač je zastareo. Podrazumevamo da ga nadogradite na poslednju verziju.

Termini svakim radnim danom

od  09:00 - 21:00 

 

   Pozovite na tel. (klik na broj):

 

Zakazivanje termina u dogovoru sa klijentom.

 

Za sva pitanja, pišite na mejl (klik na link):

zaklina.filipovic.srb@gmail.com

 

KontaktKontakt

 Anitfašističke borbe br. 21b, Novi Beograd (Beogradska Arena)

 

 Pratite me na Facebook Pratite me na Facebook

   Pratite me na Facebook

 

 Pratite me na Instagramu Pratite me na Instagramu

   Pratite me na Instagramu

 

Psiholog Žaklina Filipović na Google MapsPsiholog Žaklina Filipović na Google MapsNa Google Maps

privatni-psiholog >>>

Blog - Adolescenti i decaBlog - Adolescenti i deca09.01.2024.

 

SAMOPOUZDANJE: 12 KORAKA DO ZDRAVOG SAMOPOUZDANJA

 Skok u vis preko letve

 

 

Šta je samopouzdanje?

 

            Samopouzdanje je, jednostavno rečeno, vera u sebe i svoje sposobnosti. Kad znamo da možemo se oslonimo na sebe i svoje sposobnosti u određenoj situaciji. Dakle, imamo iskustvo u nekoj oblasti i znamo da možemo da odgovorimo zahtevu. Verujemo sebi i svojim veštinama. Ne postoji opšte samopouzdanje. Jedna ista osoba može imati samopouzdanje na jednom životnom polju, a nemati samopouzdanja u drugom. Znam da mogu da se oslonim na svoje znanje, veštinu, rutinu, u suprotnom, osećam anksioznost. Slično je kao poverenje u druge. Kada imamo poverenja u nekog prijatelja, verujemo mu da bi nam pomogao u nevolji, zamolimo ga za pomoć. Ako nas neko izneveri više puta, ne možemo mu više lako verovati. Kada sebe same iznaverimo, mi sebi više ne verujemo da to možemo, nemamo veru u sebe i svoje sposobnosti, nemamo više samopoudanja za tu aktivnost.

 

 Kako se stvara samopouzdanje?

 

            Samopouzdanje se gradi od rodjenja i formira u  ranim fazama detinjstva. U toj fazi mi kao jedinka nemamo mnogo uticaja. Imaju ga oni oko nas. Odnos okoline, pre svega i najvažnije – roditelja, presudan je za izgradnju „bazičnog nivoa“ samopouzdanja i on ima snažan uticaj sve do adolescencije. Da bi se izgradilo zdravo samopouzdanje, dete mora:

 

  • Da ne bude zanemareno, jer će to proizvesti njegovo nisko samopoštovanje, a ono je preduslov zdravog samopouzdanja (ako dete roditelju nije dovoljno važno i vredno, treba li pogubniji signal?);

  • Da ne bude tretirano kao Supermen ili božanstvo, jer to sigurno nije, a život će mu tu iluziju razbiti na prilično bolan način;

  • Da se prati detetov razvoj i da se vidi koliko ono zna u datom trenutku i iz tog znanja da se pređe u zonu narednog razvoja. Ako postavimo detetu prevelik zadatak ono će doživeti neuspeh, ako mu postavimo prelak zadatak, ostaće na istom nivou znanja. Dakle zadatak bi trebalo da je malo veći od onog što dete može, a toliko da je podsticajno. Roditelji bi trebalo da pomognu i budu vetar u leđa ali da ne guraju preko granice i ne ubaciju svoju pomoć. Roditelj koji prezaštićuje stvara zavisnu decu koja uče da se oslanjaju na druge a ne na sebe. Roditelj prvi pokaže detetu da mu veruje da ono nešto može samostalno da izvede, šalje poruku „ja verujem u tebe i tvoje sposobnosti“ i dete samo počinje da veruje u sebe i svoje sposobnosti. Roditelji koji ne mogu da se izbore sa sopstvenim strahovima, najčešće sputavaju svoju decu. Spreče decu da padnu sa ljuljaške ali time i onemoguće dete da dosegne moguća postignuća;

  •  Da bude prihvaćeno onakvo kakvo jeste; ovo ne znači odsustvo vaspitanja, gradjenja zdravih navika i obrazaca ponašanja, već prihvatanja deteta sa svim svojim vrlinama, manama, sklonostima i kapacitetima. Roditelji ne smeju da svoje ambicije pretoče u „projekat deteta“, da insistiraju da od njega da naprave vrhunskog pijanistu, sportistu najvišeg nivoa, nobelovca iz kvantne fizike, ukoliko dete ne pokazuje sklonosti, interesovanje i kapacitete za ova dostignuća. Svakako je poželjno detetu pružiti maksimalnu lepezu mogućnosti da istraži razne oblasti, oproba se u njima, čak podsticati da istraje i ne odustane lako, ali ne sme da bude pritisak „pod moranje“ – lako se kao rezultat može dobiti frustrirana osoba niskog samopoštovanja zbog neispunjenih očekivanja;

  • Da bude prihvaćeno i voljeno bez obzira na nivo njegovih dostignuća, pod uslovom da se primereno angažuje, da roditelji prihvataju stvarne neuspehe deteta a pogotovo one koje oni vide kao „neuspeh“ (a koji to zapravo nije), da ga podržavaju u njegovom napredovanju a ne očekuju najviša odličja i priznanja sredine;

  • Da se uči i podstiče da napreduje, popravlja se, vremenom bude bolji u nečemu (bilo čemu, pa će ono samo težnje za napredovanje proširiti i na druga polja);

  • Da mu bude omogućeno, primereno uzrastu, da iznese svoje mišljenje i želje o stvarima koje se njega neposredno tiču (što ne znači da dete samo odlučuje).

    Dete puno samopouzdanjaVažno je razviti samouverenost u ranom detinjstvu

             Dakle, roditelji, ne vezujte ceo život detetu pertle, time mu vezujete krila. Ne insistirajte po svaku cenu na stvaranju „malog svestranog genijalca“ koji će biti najbolji u nečemu, ili čak i u svemu (a pretrpaćete ga i ovim i onim). Ne ostvarujte svoje ambicije preko deteta. Hvalite dete (umereno i spontano) pred drugima i tamo gde je zaista izuzetno i tamo gde je „samo“ dobro jer doživljaj okoline pozitivno utiče na njegovo samopouzdanje. Hvalisanje detotovim iznudjenim „vanserijskim uspesima“ hrani vaš Ego, a ne njegovo samopouzdanje. Ne hvalite dete jer je pametno i lepo jer su to stvari na koje ne može da utiče. To mu je dato. Hvalite deci dobra dela, zalivajte ono što želite da dete ima. Usmeravajte ga da bude dobar čovek, empatično, vredno, istrajno, pošteno, plemenito, skromno… Kad vidite da je uradilo nešto dobro recite mu to. Pohvalite ga da zna da je na dobrom putu kada tako postupa.

            Negde od treće godine života pa nadalje, na samopouzdanje utiče i reakcija vršnjačke grupe, dete prima povratnu informaciju i dobija (ili ne) priznanje kroz interakciju koja je svojevrsni test ličnih sposobnosti, osvajaju se statusi i uloge u grupi.

            Već tada je nužno da dete naučite dve stvari: da se (pošteno) bori i da gubi. Poziv na borbu, takmičenje, jeste najbolja potvrda vere u dete, učenje da ono svojim sposobnostima može da postigne cilj. Učenje prihvatanja poraza jeste učenje da je neuspeh sastavni deo života i da porazi ne utiču na detetovu vrednost kao osobe. To će mu u daljem životu omogućiti da ga strah od neuspeha (a kad se on može potpuno isključiti?) ne odvraća od pokušaja, jer, ako ne pokušamo, nećemo ni uspeti, zar ne?

            U tinejdžerskom i početnom adolescentskom dobu naše samopoštovanje i samopouzdanje je na najtežem i najstresnijem ispitu. I koji, uz to, ne traje baš kratko. Nesigurnost u sebe će biti naš dvojnik i senka, uporni pratilac tokom ovog perioda. Zdrav odnos roditelja, nastavnika i profesora, uticaj dobre vršnjačke grupe će pomoći da ovaj „rafting“ period uspešno prebrodimo. 

            Dete se penje na vrh planineSamopouzdanje mladih gradi se kroz izazove

 

 

Kako povećati samopouzdanje i samopoštovanje?

 

            Kada se formiramo kao ličnost, osoba, posedujemo izvestan nivo samopouzdanja, no, bitno je naglasiti njegove dve izuzetno važne karakteristike:

           1.)    - samopouzdanje i samopoštovanje nisu nepromenljiva kategorija, oni se menjaju i na njih može da se utiče, samostalno ili uz stručnu pomoć psihologa i kroz psihoterapiju,

           2.)    - ono odlikuje osobu u celini ali, vrlo je važno, nije na svim poljima identično, ne može da bude.

 

            Važno je da budemo svesni ove dve karakteristike, a da osobu (dete) od ranog uzrasta učimo njima, naravno, na način prikladan uzrastu.

           Samopouzdanje spram, početnog nivoa, iskustava, uticaja drugih i sticajem drugih okolnosti može da se gubi – smanjuje, a može se i povećavati.

          Ako smo na niskom početnom nivou samopouzdanja, dosta nesigurni, verovatnije ćemo „lakše“ doživljavati neuspehe, a oni mogu biti i prosto splet okolnosti na koje ne možemo da utičemo. Pri tome, usled niskog samopouzdanja, realna je opsanost da to pripišemo sopstvenoj nesposobnosti a ne okolnostima, Još ako ste, silom prilika, ili još gore, sopstvenim izborom, okruženi nedobronamernim ljudima koji vam, malo po malo, ubijaju samopouzdanje, ne treba biti mudrac pa zaključiti da će vaš doživljaj sebe ići strmoglavo nadole.            

           Naprotiv, ako sve prethodne faktore obrnemo u pozitivnom smislu, samopouzdanje može i sigurno će rasti. Ono što je bitno, samopouzdanje se može ojačati i uvećati, možemo sami na njega da utičemo.

            Već sam se na početku ovog teksta osvrnula na pojedine elemente samopoštovanja i samopouzdanja. Podsećam Vas na dve ključne a istinite polazne osnove – samopouzdanje nije nepromenjivo i ono nije na svim životnim poljima jednako.

           Profesor, sportista, stručnjak u nekoj profesiji će verovatno imati mnogo profesionalnog samopouzdanja ali ono može biti čak i vrlo nisko na drugim poljima, na primer socijalnih kontakata, naleženje emotivnog partnera, javnog nastupa...

           Što je više onih polja u kojima ga imamo dovoljno, a manje onih oblasti u kojima je ono nisko ili potpuno izostaje, to će naše ukupno samopouzdanje biti veće. Ovo ne znači da u svakoj „oblasti“ moramo da budemo svojevrsni eksperti i samopouzdanje kipti iz nas, jer ono se ne meri tako.

            Mi znamo ono što smo kroz život naučili, iskusili, videli. Na temelju tih iskustava formirali smo neko mišljenje o sebi o životu, o drugima.

           Pojedini psiholozi idu ka nekim strukturnim pristupima pa nude rešenja u nekoliko koraka. Moram napomenuti da ne postoji univerzalna “mustra” i da smo svi isuviše različiti da bi se tako pojednostavljeno moglo posmatrati.

           Trebalo bi da vidimo gde, u kojoj oblasti nemamo samopouzdanje i onda sagledati kakve veštine i znanja treba da imamo i kako da ih steknemo, korak po korak.

           Terapijski pristup podrazumeva da svako od nas zna zašto razmišlja i ponaša se na tačno određeni način. Potrebno je zaroniti u ona prva iskustva koja su bila odlučujuća da steknemo odredjeno uverenje o svojim sposobnostima i umećima. Kada i kako smo neki stav o sebi i svetu formirali?

           Shvatite zato ovih dvanaest tačaka kao put, a ne rešenje, ne formulu po kojoj mehanički postupimo i - eto rezultata. Ne možemo naučiti kao pesmicu ovih dvanaest tačaka i sebi ih izrecitovati. Nije moguće jednostavno sebe ubediti u njih.

           Osvajanje svakog od ovih stepenika zahteva složeniji pristup, a stručni dopsinos psihologa ili psihoterapeuta kroz psihoterapiju sa klijentom daje mnogo veće šanse za definisanje stvarnih uzroka i njihovo uspešnije prevazilaženje.

 

Kako povećati samopouzdanje u 12 koraka:

 

  1. vrednovanje sebe kao osobe koja svakako ima vrlina i dobrih osobina,
  2. prihvatanje nesavršenosti kao prirodnog dela bića (mana, grešaka, slabosti),
  3. priznavanje strahova i nesigurnosti,
  4. prihvatanje neuspeha (naučite da gubite),
  5. prihvatanje uspeha (naučite da pobedjujete),
  6. takmičenje je sastavni deo života,
  7. poredjenje sa sobom „juče“, a ne sa drugima danas,
  8. realni ciljevi,
  9. mali ciljevi i koraci,
  10. učite iz iskustva,
  11. upornost i istrajnost,
  12. birajte pozitivne ljude.

 

            Zamislite ovih dvanaeast odlika kao dvanaest stepenika koje, jedan po jedan, treba da predjete i da se popnete na vrh stepeništa. Redosled može biti i drugačiji ali je važno ići korak po korak, ne možemo odjednom sebe spoznati i shvatiti koji su momenti na našem razvojnom putu bili odlučujući za formiranje slike o sebi.

 

Stepenice sa motivacionim porukama12 koraka za povećanje samopouzdanja

 

1.   JA VREDIM

           Svaka osoba ima vrlina, dobrih strana i dobrih osobina. To prvo moramo da „priznamo“ sebi. Neki ljudi sami sebe vide skoro kao bezvredne, kako ih ni najljući neprijatelji, što se kaže, ne bi predstavili. A to nikako ne odgovara istini. Uverite se i sami. Sačinite sami spisak vaših dobrih osobina, vrlina, pozitivnih strana. I ne žurite, ne morate odjednom. Činite to i više dana ako treba, dok se ne „prisetite“. Može vam pomoći i da se setite dobrih dela koje i inače činite drugima (vodite računa, i ona nazovi sitna dobra dela su – dobra), pa da iz toga izvučete, tačnije postanete svesni vaše osobine i vrline. Od pomoći vam mogu biti i ljudi od poverenja, koji vas dobro poznaju. Zapitajte ih da vam oni kažu šta kod vas smatraju pozitivnim. Ne isključujmo mogućnost da od sebe i tih ljudi zatražite listu i vaših negativnih osobina, navika, manira... kako biste imali polazni materijal za popravljanje. I, najvažnije, ne stidite se, ni sebe ni njih, da ovo uradite. Svako ko nastoji da shvati sebe, popravlja se i napreduje zaslužuje svako poštovanje, a ne podsmeh.


2.  PRIHVATITE SVOJE NESAVRŠENOSTI

           Dobro, pobrajali smo sad (kad smo već morali) i naše mane i loše strane, naše slabosti. Ne paničite. Sasvim je normalno i svakom biću svojstveno da ih ima. Savršeni ne postoje. Čak ni „skoro savršeni“. Postoje samo oni koji su ovoga svesni i oni koji to nisu ili (češće) neće da budu. Nesavršenost je prirodna odlika svakog čoveka, uvek i kroz ceo život! Razlika je samo koliko smo bliže savršenstvu danas nego juče i koliko smo se popravili, napredovali. Toga morate biti svesni i to morate prihvatiti. Ako to ne prihvatate, radi se o nekoj drugoj patologiji kojom se sad neću baviti.

           Kroz prihvatenje svojih dobrih i loših osobina mi se ucelovljujemo. To nam služi da, kad nam je teško, shvatimo da nismo toliko loši, a kada uspevamo - da nismo ni toliko savršeni. Služi nam da imamo realniju sliku sebe i svojih sposobnosti da bismo mogli realne ciljeve da postavljamo spram svojih trenutnih mogućnosti. Kad nemamo realnu sliku o sebi nemamo ni realnu sliku o drugima. Tada sve vidimo crno belo. Kad uspem najbolji sam, kad ne uspem najgori sam. Drugi su takođe divni ili su grozni, nema sredine. To nije realno.


 3.  PRIZNAJTE SVOJE STRAHOVE

           Strahovi i nesigurnost su sasvim normalna osećanja koja imaju i oni najmoćniji, najuticajniji, koji pucaju od samopouzdanja. Svaki čovek ih ima. Pročitajte kako Novak Djoković, naš čuveni teniser, govori o sopstvenim strahovima i nesigurnosti koje ima, i to u onome u čemu je najbolji svih vremena:

            " - Da, mislim, znaš. Imaš svoje sumnje i strahove. Osećam to na svakom meču.
Ne svidja mi se ovakav način razmišljanja koji vidim mnogo u sportu: samo misli pozitivno, budi optimista, nema prostor za neuspeh, nema mesta sumnjama. Ti si ljudsko biće - kaže Djoković.

Priznanje emocija mu je pomoglo da napreduje:

- Znači, za mene je to zaista relativno kratko. Tako da čim to doživim, priznam. Možda, znate, puknem, vrištim na terenu, šta god da se desi. Ali onda mogu da se vratim i resetujem."

  Djokovićeva izjava za BBCI najveći imaju strahove: https://www.sd.rs/sport/tenis/novaku-se-ne-svida-filozofija-misli-stalno-pozitivno-vristim-na-terenu-sta-god-da-se-desi-video-2023-12-12

 
            Samo treba da naučimo da te strahove prevladamo i prevedemo u „pozitivnu tremu“ koja će da nas motiviše i fokusira na cilj. To se postiže vežbom. Emocija koja nam se desi u nekoj situaciji u kojoj se nalazimo je bitna. Ona nam daje informaciju šta se zapravo dešava i šta to za nas znači. Kad ne prihvatimo tu emociju mi sebe lažemo kao da se ništa bitno ne dešava. Pojavi se strah i mi nećemo da ga prihvatimo jer ego kaže “Ja se ničeg ne bojim”. To je dakle nepoželjna emocija. Kad nećemo da je čujemo kad nam dođe u miru ona počne da vrišti da bismo je čuli. Pojača se taj strah pa bude panika npr. Važno nam je da osvestimo šta nam se dešava i da prihvatimo ono što osećamo. Svako to osećanje nam nešto poručuje.


4. NAUČITE DA GUBITE

           Realno, korisnije je - više se nauči iz poraza nego iz pobede.
           Ne možemo u svemu pobedjivati, uspevati, nikada ne gubiti. Neuspesi su sastavni deo života. Svi ih moramo doživljavati. I doživljavaćemo ih. Izgubićemo u sportu. Neće nas primiti po konkursu za zapošljavanje, već nekog drugog. Naš projekat, rad, ideja, neće biti nagradjeni na konkursu, naše idejno rešenje ili projekat neće prihvatiti ostali članovi našeg tima, naši šefovi odnosno osobe koje upravljaju preduzećem, ili lokalne vlasti. Izabraće nekog drugog. Osoba koja nam se dopada izabraće neku drugu osobu za emotivnog partnera.

           Ali, neuspeh ne znači da smo ni loši ni manje vredni. Jednostavno, neko drugi je tog momenta u tome bio bolji (što ne znači da nekog drugog momenta mi nećemo biti bolji od njega, što je u sportu najočiglednije). Možda nam okolnosti nisu išle na ruku. Ili, prosto, nismo imali sreće.
Jedino, ako vam se uporno dogadjaju neuspesi, pogotovo na jednom te istom polju, zapitajte se u pogledu ralnosti ciljeva koje ste postavili i načina njihovog ostvarivanja, vrlo lako tu može da se nadje odgovor. Ili samo niste dovoljno verovali u sebe?

           Neuspeh ne predstavlja krah, slom, propast života, dizanje ruku od cilja, odustanak od daljeg rada na sebi.


5.  NAUČITE DA POBEDJUJETE

           I uspeh je, bar donekle, zavisio i od vas, zar ne? Ili upravo - pretežno zavisio od vaših sposobnosti. A nije ni tako mali, bezvredan, nedostojan i same pažnje?

           Ljudi niskog samopouzdanja su skloni da svoje uspehe, najpre, ne doživljavaju kao nešto bitno. Jer, takve osobe nužno imaju i nizak nivo samopoštovanja, pa kako onda neka osoba (ja) koja baš i ne vredi nešto mnogo, može da napravi nešto prilično vredno, neki uspeh koji zaslužuje ako ne divljenje, onda bar poštovanje i priznanje? A ako su i svesne ili prinudjene da priznaju vrednost uspehu, njegovo ostvarenje po pravilu neće pripisivati svojim sposobnostima kao presudnim, već spoljnim okolnostima, doprinosu drugih ljudi, koji će videti kao zaslužniji od svog doprinosa, ili čak i sreći („Kako ja, ovako nesposoban, da uspem tako nešto? Ma, samo sam imao sreće“.). U osnovi ovoga je nesigurnost u sebe.

           Zato, naučite da pobedjujete. Prihvatite da svojim delanjem i svojim sposobnostima postigli nešto. Niste samo imali sreće. Možda je uopšte niste imali? Od koga vam dolazi ovo uverenje? Ko u vas nije verovao? Ovo bi trebalo terapijski obraditi.


6.  TAKMIČENJE JE SASTAVNI DEO ŽIVOTA

           Takmičenje je sastavni deo života. I tako to i prihvatite. Ne možete ga izbeći (osim ako ne želite da živite kao samotnjak, što nije svojstveno čoveku). Od dečijih igara u detinjstvu, preko konkurisanja i upisa u škole, osvajanja srca budućeg bračnog druga ili partnera, do karijere i posla (večita bitka za ostvarivanje ličnih poslovnih ciljeva, takmičenje kompanija na tržištu, za osvajanje uticaja, moći...). Nekada ćete, u nečemu, uspeti i pobediti, nekad ćete izgubiti. Svi će nekad pobediti. I isti ti će nekad izvesno izgubiti. Samo, neuspeh nije smak sveta. Što bi rekao Vinston Čerčil: „Uspeh se sastoji iz neuspeha za neuspehom, bez gubitka entuzijazma.“

           Kada toga postanete svesni, takmičićete se pre svega sa sobom (kroz obrazac „Sada sam dobio posao nakon dodatnih edukacija i bolje pripreme za intervju, za razliku od prethodnih sedam puta, kada ga nisam dobio“, a ne „Sad sam pobedio protivkandidate za posao, ranije su oni pobedjivali mene“).


7.  NE POREDITE SE SA DRUGIMA

           „Koga je briga što ste premijer Kanade, kada je neko drugi predsednik Sjedinjenih Država?“, pita se dr Džordan Piterson u svojoj knjizi „12 pravila za život“, koju toplo preporučujem.(1)

           Zaista, kako kaže isti autor, „tamo napolju“, a svi smo danas povezani i „u izlogu“, uvek postoji neko u poredjenju sa kim delujete nesposobno. A po pravilu se uporedjujemo sa onima na samom vrhu oblasti o kojoj razmišljamo, još držeći da je ta oblast jedina relevantna.
Svaka osoba je jedinstvena mešavina sopstvene snage, svojih slabosti i trenutne situacije/okolnosti. Ne mogu se uporediti nečije kombinacije uspešnosti odn. vrednosti u karijeri, poslu, privatnom životu, braku, prijateljstvima, druželjubivosti, doprinosu zajednici... Ovo ne znači negiranje uzora. Uzori će uvek postojati i treba da postoje. Oni su sasvim nešto drugo, vredno i korisno ako se njima pristupi kritički i nikako takmičarski.

           Poredite sebe danas se sa sobom juče, koliko ste napredovali i koliko ste bolji.

           Ne podležite isključivosti vrednovanja  postignutim ciljem. Uspeh je pre u putu naviše, nego u cilju koji se dostiže.

 

“Uspeh je loš učitelj. Zavede pametne ljude da misle da ne mogu da izgube.”

Bil Gejts

 

           Izvorna vrednost jeste staza napretka svakog od nas. Budimo bolji danas nego juče. Uporedjujmo se sa sobom danas u odnosu na sebe juče. Ostvarenje ciljeva treba da vidite kao uspeh, ali samo kao jednu etapu na celom putu


8.  BIRAJTE REALNE CILJEVE

           Iako je put ka cilju vredniji od samog cilja, njegovo postizanje je svrha našeg delovanja, potvrda ispravnosti načina na koji ga osvajamo, satisfakcija za uložen napor i trud  i snažan motivacioni faktor za korake dalje – potvrda naših sposobnosti.
Preduslov je svakako da su naši ciljevi realni. Njihovo definisanje jeste zahtevan proces. Onih koji nama izgledaju visoko i nedostižno ne smemo se bezrezevno bojati, jer, kako je lepo rečeno: „Ljudi nikad ne bi dostigli moguće da nisu pokušavali nemoguće.“

           Ipak, iako strah od visina ne sme da nas sputava, moramo biti realni u njihovom odredjivanju i proceni svih uslova, uključujući i naše sposobnosti, da ga ostavarimo. Ljudi često nerealnim ciljevima i željama, ili neprikladnim načinima, sebi čine samo štetu – gube vreme, snagu, prolazi život i prave prilike, samopouzdanje se srozava, a zatim ili potpuno posustaju i predaju se, ili pokušavaju da prethodni gubitak nadoknade i kompenzuju još višim ciljem, koji je, razume se, još manje moguće ostvariti. Zato, krenite od malih ciljeva. Malim ali sigurnim koracima.


9.  KRENITE OD MANJIH CILJEVA – MALIM KORACIMA

           Izvesnije je da će te ciljeva i postavjene zadatke ostvariti i uživati u svim koristima koje njihovo ostvarenje nosi. Ne potcenjujte vrednost tih uspeha, bez obzira koliko se činili malim.

           Još je Platon bio svestan ovoga.

           Izbacite neke štetne navike kojih se lako možete otarasiti. Možda vam jutarnja kafa na prazan želudac i nije nužna za funkcionisanje. Prvo nešto pojedite, pa uživajte u kafi. Ako se ne setite da jedete voće, naterajte se da svaki dan pojedete po jednu voćku (ionako je to neuporedivo zdravije nego u celoj sedmici pojesti odjednom kilogram). Sve dok vam ne preraste u naviku. Naučite strani jezik. Ne zadajte sebi odmah C1 nivo. Za početak, dodjite npr. za šest meseci do prvog sledećeg nivoa od vašeg početnog, neka je to A2. Sigurno ima stvari koje vas zanimaju,  a niste imali vremena ili novca da ih sebi priuštite, ili ste mislili da ih ne zaslužujete. Dodatne edukacije, kursevi... Naučite da svirate gitaru i ostvarite svoj san iz mladosti. Krenite sa vežbanjem, pravac teretana ili fiksirani termini za kućno vežbanje. Novac je samo izgovor. U današnje vreme interneta i konkurencije, mnogo toga je pristupačno po povoljnim cenama ili, vrlo često, besplatno.
Šta će se desiti? Ne treba niko da vam pojašnjava. Probajte, istrajte i sami ćete spoznati.


10. UČITE IZ ISKUSTVA

           Učite iz svog iskustva. Videćete da cilj može da se postigne. Ne, videćete da vi možete da postignete cilj. Videćete da možete, a ako niste postigli planirano, uočićete zašto možda niste uspeli, šta je do vas a šta je proizvod faktora na koji vi nemate uticaj. Ako je do vas, pa popravite slabosti i uspete, samo ćete reći: „Da, to je to...“.

           Mudri ljudi uče i iz tudjih iskustava. Koristite ih koliko god možete, samo bez strasti i predrasuda o drugima. Nasladjivanje tudjim neuspehom nije iskustvo, to je zloba.


11.  ISTRAJNOST

           Nemojte odustati na prvom koraku. Koliko god da je cilj mali i lak, svaki zahteva neko uloženo vreme, volju i energiju. Disciplina, upornost i istrajnost su neophodni. A i oni se vežbaju. Padovi, loši dani, neuspesi i promašaji su potpuno normalna stvar. Retko, jako retko, sve ide glatko. Baš zato, u početku birajte manje i lakše ostvarive ciljeve kako biste lakše istrajali.

           U slučaju da i pored sve volje, napora i discipline -  uporno ne uspevate, tad se (slobodno!) zapitajte o realnosti ciljeva ili načinu na koji pokušavate da cilj dostignete. Ili je cilj nerealan (bar u ovom trenutku) ili vaš način, sad već očigledno, nije dobar. Zapamtite, ovo nije sramota priznati. Nastaviti na isti način, koji ne daje rezultate, nije istrajnost, već – slepa ulica.
Smanjimo zahtev (cilj), promenimo način ili prosto odustanimo. Treba znati kad i stati. Pa – idemo dalje!


12.  BIRAJTE PODSTICAJNO OKRUŽENJE

           Kao deca nismo mogli da biramo okruženje.

           Zato sada birajte ljude koji će podsticajno, podržavajuće i pozitivno uticati na vas.

           Postoje i ljudi koji teško podnose da drugi uspevaju u ostvarenju svojih ciljeva. Najčešći razlog tome je to što se porede sa drugima. Zavidni ljudi neće moći lako da prihvate Vaš napredak jer će te ih podsetitit da oni stagniraju. Duboko nesrećni koji ne pokušavaju sebi da pomognu, već svoju klonulost objašnjavaju nepravdom i zlom srećom, ne samo da će se prepustiti svojoj bespomoćnosti nego će i vas povući u dubine pasivnog samosažaljenja. Ponekad nam je teško da slušamo nečije samosažaljevajuće monologe. To u nama budi osećaj da ta osoba od nas nešto traži, očekuje neku pomoć. Kad nakon kraćeg dijaloga konstatujete i vi i ta druga strana da rešenja za njihov problem nema, to kod Vas može stvoriti osećaj besmisla i iscrpljenosti jer niste stručni kako prići takvoj osobi.


           Poznata je izreka Alberta Ajnštajna:


 Albert Ajnštajn misao da treba izbegavati negativne ljudeBirajte pozitivno okruženje

 

           Dakle, neki ljudi su skloniji tome da u svemu vide problem ili nesavršenost. Kada mi imamo neku ideju, novi posao ili projekat, mi smo impresionirani tim ciljem. Zaljubljeni smo u neku lepu ideju i ta pozitivna zaslepljenost nas drži da istrajavamo. Kada nam neko sa strane, ko nije u taj cilj zaljubljen, sruši snove, to nas može prilično pokolebati da od svega odustanemo.

           I ljudi koji vas iskreno vole i brinu za vas mogu postati prepreka na vašem putu. Sputavaće vas iz najbolje brige i straha za vašu sudbinu, ne zlonamerno, naprotiv, od srca, sa željom da pomognu i da izbegnete nedaće, probleme i neuspehe. Svakako, oni su dobronamerni i možda su u pravu, pa ih treba poslušati. No, ako se takva njihov pristup ponavlja iznova i iznova, lako je zaključiti da je njihova strepnja preterana i „na dugi rok“ neodrživa. Od takvih ljudi se, u tom segmentu samo, morate i racionalno i emotivno distancirati. Predočite im da različito vidite stvari i da vas njihova briga – saveti ne osnažuju već negativno utiču na vaše samopouzdanje, na vaše odluke i time i napredak i uspeh u životu. Ako shvate i prihvate, sjajno, ako ne, zamolite ih da vas jednostavno puste.

           Provodite vreme i svoj angažman sa ljudima koji su pozitivni (oprez: to nisu oni što, kako kaže narod, misle da se jede sve što leti...), koji se trude da vide pozitivne stvari i u onim lošim dogadjanjima (a uvek ih ima, makar kao nauk za budućnost), oni koji će pokazati veru u vas, podržati vas, dovoljno verbalno samo, kao psihološka podrška, priznajući vašu vrednost, sposobnost i pravo na uspeh. Ovi ljudi neće izbegavati da govore i o svojim slabostima, greškama, neuspesima, ali ne na kataklizmičan način, već upravo suprotno, na način koji vrlo često može biti i komičan, bez obzira na ozbiljnost situacije. To nam pomaže da opstanemo, da nastavimo, da postanemo svesni činjenice da niko nije besprekorno uspešan, nepogrešiv, moćan i samouveren.

           Ima onih koji se za takve izdaju. To nije zdravo, već lažno samopouzdanje, ispod kojeg se krije prava i velika nesigurnost, koja se na ovaj način ili svesno prikriva (što ne može dugo da traje), ili je u pitanje narcizam, koji to isto čini, samo nesvesno (što obično dugo traje). Arogancija nije samopouzdanje.

           Posle svega, možda vam samo izgleda nemoguće.

           Izgleda nemoguće, dok se ne ostvari...

 

 

Dete je osvojilo vrh planine

 

 

_ . _

Mali logoPočetna

Žaklina Filipović, psiholog

 

Obaveštenje o "kolačičima"

Ovaj sajt koristi "kolaćiće" radi bolje funkcionalnosti. Beležimo samo anonimne podatke radi analitike posećenosti sajta.

Da li prihvatate?

jQuery Back To Top Button by CodexWorld